Branko Milanović: Sistemska korupcija

Šanse za ozbiljniju borbu protiv korupcije su prilično male, tako da „svetlo na kraju tunela” zaista ne vidim

Nema sumnje da je korupcija, i to korupcija na visokom nivou ili “politička korupcija”, osnovni problem sa kojim se danas suočava Srbija. Korupcija je veći problem nego finansijska kriza, pa čak i nezaposlenost, jer se često smatra da je korupcija upravo uzrok velike nezaposlenosti. U razmišljanju o korupciji postoje dva pristupa. Jedan za korupciju okrivljuje ljude, konkretno političare, koji su željni bogatstva i koriste političku moć kao način da do njega dođu. Tu se “kvarljivost” ljudi postavlja kao osnovni problem. Mnogo bolji pristup sastoji se u usredsređivanju na sistemske uzroke koji dovode do korupcije. Današnji, demokratski politički sistem u Srbiji (kao i u većini demokratskih zemalja) podstiče političku korupciju. Naravno, to nije razlog da demokratski sistem odbacimo, jer se korupcija pojavljuje i u nedemokratskim sistemima, a pored toga, demokratija u odnosu na diktaturu ima i drugih prednosti.

Osnovni mehanizam političke korupcije je sledeći. Da bi politička stranka došla na vlast ona mora da raspolaže znatnim finansijskim sredstvima kako bi napravila i održala mrežu svojih predstavnika na terenu, uticala na birače preko medija, ili ih direktno potkupljivala. (Ovaj poslednji metod naročito se koristi u latinoameričkim demokratijama: birači dobijaju novac ili “poklone” u vidu hrane, “bele tehnike” ili mobilnih telefona.) Očigledno je da nijedna partija u Srbiji nije u stanju da obezbedi sredstva koja su joj potrebna za političku borbu i politički marketing samo iz legalnih izvora. Oni su veoma skučeni: to su samo novac koji partije dobijaju od skupštine i prilozi članova. Ovi poslednji su toliko nevažni da ih možemo ignorisati.

Znači, novca nema, a potrebe su ogromne. Kako prebroditi ovaj jaz? Odgovor je jednostavan. Šta politička stranka može da “proda” kako bi zaradila novac za svoje funkcionisanje? Jedino da će, kada dođe na vlast, dati beneficije i voditi politiku koja je u interesu onih koji su spremni da je danas finansiraju. Tu se pojavljuju “tajkuni”, finansijeri političkih stranaka, koji očekuju da im se taj novac višestruko vrati kada stranka dođe na vlast. Ekonomske odluke, umesto da su “javno dobro”, postaju “privatno dobro” koje se kupuje i prodaje.

Pre nego što neko pomisli da je to srpska specifičnost, moramo reći da to nije tačno. Isti ovaj pristup je očigledan u svim istočnoevropskim zemljama, ili, kako smo upravo videli, u Latinskoj Americi. Ali ništa nije manje prisutan ni u razvijenoj Evropi, niti u SAD, gde je politička korupcija legalizovana. Iako postoje limiti na sumu novca koju pojedinac može dati za kampanju nekog političara, takvi limiti ne postoje za donacije “opšte” prirode, tj. za donacije strankama. Svi ovi podaci su javno dostupni i lako je videti da najveće firme i bogati pojedinci finansiraju ogromnim novcem i jednu i drugu partiju. Korupcionaški skandali potresaju i druge zemlje. Najbogatija Francuskinja je Sarkoziju i ostalim gostima davala, na kraju večere, debele koverte napunjene hiljadama evra. Helmut Kol je morao da podnese ostavku u Nemačkoj zbog nelegalnog finansiranja Demohrišćanske partije. Jedan od najbogatijih Engleza, vlasnik lanca supermarketa (sličan našem Maksi-marketu), jedan je od najvećih donatora laburista. Mnogi od tih milijardera vode zanimljivu igru: sa jedne strane finansiraju političke partije milionskim iznosima, a sa druge, registruju svoje kompanije po celom svetu kako bi smanjili plaćanje poreza kod kuće. Oni na taj način šalju jednostavnu poruku: što da za džabe gubim novac kroz porez, kada mogu bolje da ga iskoristim kupujući političare.

Znači, naš problem nije jedinstven. Možda je u srpskom slučaju, brutalnost sa kojom finansijeri “kupuju” politiku koja im odgovara, privatizuju fabrike, ili traže da se “ugrađuju” u državnim nabavkama veća nego u razvijenijim demokratijama. Ali poreklo problema je isto: način finansiranja političkih stranaka nije u skladu sa sofisticiranošću načina na koji se utiče na birače i otuda problem sa sredstvima koja su za to neophodna. Odgovor na ovaj problem jeste, u principu, jednostavan: treba promeniti način finansiranja stranaka, dati im iz državne kase mnogo više novca i zabraniti privatne dotacije.
Ali takav pristup suočava se sa dve velike prepreke. Prvo, javno mnjenje ni u jednoj demokratiji nije dovoljno sazrelo da shvati da je bolje davati političarima milijarde dolara ili evra iz državne kase, to jest iz poreza, nego ostaviti to polje široko otvoreno finansijerima i lobistima. Ovo drugo im se ne dopada i spremni su da kritikuju, ali nisu spremni da plate veće poreze. Opšte je shvatanje, i u Evropi i u Americi, da su političari već preskupi. Zar im treba dati iz državne kase još više novca? Druga prepreka nije manje značajna. Partije koje imaju najveću moć i koje su najčešće na vlasti, ne žele ovakvu reformu, jer bi onda, usled približno izjednačenih resursa koje bi svaka partija dobila iz budžeta, izgubili “monopol”. Pošto od održanja sadašnjeg sistema najviše profitiraju upravo oni koji su jedino u stanju da ga promene, očigledno je da će se sistem teško menjati.

Znači, ako su šanse za promenu male, šta treba činiti? Jedna je mogućnost prihvatiti korupciju koja postoji kao neizbežni deo “troškova” demokratskog poretka. Druga je mogućnost raditi na obrazovanju javnog mnjenja, ukazivanjem da je “korupcija na visokom nivou” prvostepeno politička i da način za njeno smanjenje leži u većim porezima i državnom finansiranju stranaka. Treći je način, imajući u vidu rezultate ekonomskih istraživanja koja pokazuju da se korupcija smanjuje sa češćom promenom stranaka na vlasti, podržavati takve promene. Razlog za to je što promenom stranke na vlasti dolazi do “gubitka” uloženih investicija onih finansijera koji su pogrešno “tipovali”. Kada se posle nekoliko neočekivanih promena stranaka na vlasti, puno finansijera opeče, oni će postati manje skloni da daju donacije. Naravno, finansijeri su se dosetili da je rešenje za taj problem istovremeno finansiranje nekoliko moćnih stranaka. To upravo rade najveće američke kompanije, a verovatno i srpski tajkuni. Na taj način, oni se štite od bilo kakvog političkog iznenađenja.

Prema tome, šanse za ozbiljniju borbu sa korupcijom su prilično male. Voleo bih kada bih ovaj tekst mogao završiti nekim optimističkim zaključkom, ali takvo “svetlo na kraju tunela” zaista ne vidim.

(Politika)